“Имаш ли времена да ме саслушаш?”
“Само да ти испричам биће ми лакше.”
“Ма шта да ти причам, кога још занима туђа брига.”
Чули сте бар једну од ових реченица. У својој кући, у школи, на послу. Како сте реаговали? Наш ниво спремности за разговор зависи од тренутног расположења, ситуације у којој се налазимо али и од односа према особи са којом разговарамо. Можда сте слушали. Јесте ли заиста чули? Имамо ли данас времена да саслушамо другог човјека? Али стварно саслушамо, чујемо шта нам говори.
Неријетко свако од нас климне главом и ухвати сваку трећу реченицу. Заузети смо неким својим бригама, можда размишљамо о плановима и нисмо баш ту у том тренутку. Чујемо а не слушамо. Активно слушање није само термин који користимо ми у Црвеном крсту, није само једна од компоненти хуманости. То је наш живот, оно што дијелимо са другима. Када нам било који човјек прича, ако га заиста слушамо и улажемо труд у схватање онога што говори, стављамо се у његову позицију и размишљамо о рјешењу његовог проблема, можемо рећи да активно слушамо. А ако желимо помоћи и ако говоримо о хуманости као првом принципу Црвеног крста, активно слушање је њен неодвојиви дио. Како ћемо помоћи ако не чујемо другог човјека? Сви знамо рећи да је сваки човјек прича за себе. Зато свако од нас има своју причу.
Људи који нам се обраћају често пролазе кроз тешке тренутке – сиромаштво, болест, губитак, миграције. Оно што им највише недостаје није увијек новац, лијек или смјештај – већ осјећај да их неко стварно види. Да нису још један „случај“ у евиденцији. Да их неко саслуша не гледајући у сат, не пре – кидајући, не закључујући унапријед. Свака прича исписана на страницама листа “Хуманост” резултат је активног слушања. Зато смо захвални свима који данас желе да са другима подијеле своје вријеме, мисли и проблеме. Још више свима међу вама који стварно слушају јер само тако можемо развијати свијест о важности комуникације.
Данас нам је потребан предах од изазова који долазе са развојем технологије. Ништа никада неће замијенити поглед који упућујемо другоме када га слушамо. Ако су очи огледало душе, нека начин на који слушамо кад нам се неко обраћа за помоћ буде огледало онога какви смо у мисији хуманости.
Напомена: „Колумна је новинарски текст у којем аутор износи лично мишљење, став или коментар о одређеној теми, догађају или појави. Није нужно објекативан текст – субјективност и лични тон су пожељни. Циљ је подстаћи читаоца на размишљање, отворити питање или га представити из другачијег угла“.
Пише: Мира Костовић, члан редакције листа „Хуманост“
