Када ме питају зашто волонтирам, одговорим једноставно – зато што желим да будем неко ко мијења свијет, па макар и само један живот у једном тренутку. Већ годинама сам дио породице Црвеног крста Бијељина.
Од едукација за најмлађе, радионица, па све до пружања прве помоћи на такмичењима и у стварним ситуацијама волонтирање ме научило више него било која књига. Кроз прву помоћ сам научила да останем смирена у најтежим тренуцима, да реагујем брзо, али и да будем њежна кад треба.
Као студент учитељског факултета, вјерујем да знање и хуманост треба да иду руку под руку. Учимо дјецу словима, али их морамо учити и срцем. Црвени крст ми је дао прилику да будем учитељ и ван учионице – да учим друге како да помогну, да буду пажљиви, да осјете емпатију.
Поносна сам што сам шампион у пружању прве помоћи, али још поноснија сам што сам једна од многих који волонтирају из љубави. У Црвеном крсту сам нашла другу породицу, људе који знају да једно срце може спасити друго.
Пише: Јелена Радовановић, волонтер ГОЦК Бијељина (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
