Црвени крст Републике Српске већ 33 године је дом под чијим кровом су заклон пронашли сви они чије је небо над главом било облачно, али и сви они који су били у стању могућности и жеље да им помогну – уграђени у темеље хуманости.
Нит трајања Црвеног крста Републике Српске може се посматрати као непрекинути ланац састављен од руку које пружају и руку које примају. Тако повезани, они чије то руке јесу, срођени су заједничком мишљу и заједничким дјелом. Они су окупљени под кровом дома који није само уточиште угрожених, него породично окриље свих оних који у срцима носе исту мисао – о свим људима као браћи.
Сваки волонтер, приликом хуманог чина, оставља дио свог срца на том мјесту, као сјеме доброг примјера које ће проклијати и рађати плодовима истих и сличних дјела. Зато је број срца вишеструко већи од броја лица која чине породицу хуманости – множе се дијељењем. Све општинске и градске организације, распоређене као просторије по етажима вишеспратнице су собе исте куће, са заједничким улазним вратима.
Та су врата увијек отворена и лица иза њих свакодневно позивају на помоћ, сарадњу и подршку. Двориште ове чудновате куће која представља метафоричко отјелотворење Црвеног крста – читав је свијет. Волонтери немају радно мјесто и вријеме. У невољи као и у добру; било то на улици или на било ком мјесту – наша срца води рука солидарности.
По њој, као компасу, управљамо не само своје дјеловање, него и мисао јер – волонтеризам је начин живота. То је однос према ближњима (а сваки човјек је један другом ближњи!), природи и себи. Кад принципи Црвеног крста постану лични принципи човјека, као појединачни прсти оне руке солидарности која води и усмјерава – тај чувар хуманости, непристрасности, независности, неутралности, добровољности, универзалности и јединства остаје Волонтер (с великим В) и док је под знаком црвеног крста и изван тога.
Црвени крст Републике Српске изњедрио је велики број таквих људи, и тек ће. Свим младима који се придруже овој великој породици, волонтерски позив биће најприје школа хуманог понашања, а потом и доживотни дом.
Захваљујући свим људима који чине структуру ЦКРС, а посебно волонтерима који су њена основа, ми данас можемо свечаним тоном честитати 33. годишњицу Црвеног крста Републике Српске, свјесни да смо дио куће заједништва која траје и, сваком годином узраста за по један спрат, одолијевајући свим вјетровима који бију о њене зидове.
Не постоји метафора која у себе може сажети смисао црвенокрсташке мисије; она се не пише, нити се о њој говори. Она – се – живи! Све ове године уграђујемо живе дјелиће тог смисла у друштво, с надом у њихов раст.
Из нутрине јединства, проговара множина – стотине лица и хиљаде срца: Будимо људи! То је највећи подвиг.
Пише: Милица Боровчанин, волонтер Општинске организације Црвеног крста у Сокоцу.
