Знате онај осјећај када вам неко прича своју причу, своју визију љепшег свијета, а ви му у потпуности вјерујете сваку ријеч и нешто у вама покрене? Тако почиње моје најљепше волонтерско искуство. Зовем се Сандра Пећанин, имам 16 година и долазим из Градишке. У Црвени крст дошла сам прије годину дана, а истог дана он је постао моја друга породица, породица хуманости.
Већ након неколико дана почели смо са хуманитарним акцијама, и тада сам схватила да је то нешто чиме желим да се бавим, да помажем другима. Како сам проводила вријеме у просторима ове организације схватила сам да је то једино што волим и желим.
Кроз сваки осмијех који изазовемо и сваку руку коју пружимо онима којима је најпотребнија, схватамо колико мало може значити много. Хуманост није ријеч, то је начин живота, то је осјећај који испуњава срце и даје смисао сваком дану. Бити дио нечега већег од себе, бити подршка онима у невољи и видјети захвалност у њиховим очима, то је непроцијенљиво.
Тај осјећај се не може описати ријечима, али се може осјетити у сваком топлом погледу и сваком тренутку када знамо да смо учинили добру ствар.Научила сам да права срећа не долази из онога што посједујемо, већ из онога што несебично дајемо другима. Нема веће награде од сазнања да смо некоме дали наду за нови почетак и показали му да није сам.
Желим да поручим свима да увијек треба да прате своје снове и да им једна оваква организација може помоћи да пронађу себе и свој пут. Добри људи великог срца су они који мијењају свијет, корак по корак, руком у руци, срцем уз срце.
Пише: Сандра Пећанин, волонтер ГОЦК Градишка (Објављено у 134. броју листа „Хуманост“)
