Жеља да постанем волонтер тињала је у мени до тренутка упознавања великог броја младих волонтера из различитих градова, током Сусрета младих Републике Српске. Поносно су изговарали да су волонтери Црвеног крста, препричавали хуманитарне акције у којима су учествовали и излагали знања која су стекли.
То ме је подстакло и охрабрило да по повратку у мој град покуцам на врата локалног Црвеног крста. Тамо су ме са осмијехом дочекале љубазне тете и након те прве посјете, имала сам осјећај да сам ту одувијек припадала. Помисао на Црвени крст најчешће обухвата пружање помоћи особама у невољи. Волонтирајући, схватила сам да Црвени крст нуди много више – обиљежава међународне датуме, организује акције добровољног давања крви, промовише битне друштвене теме, води рачуна о свим узрасним категоријама друштва.
Најљепше акције, за мене лично, представљају акције са најмлађима – подјела пакетића и играчака млађим школарцима, док смо ми (волонтери) маскирани у Дједа мраза и његове вилењаке, доживотно ћу памтити. Затим, посјета предшколцима који су тек учили шта је то наша организација и чиме се бави, а већ су нас сматрали суперхеројима.
Акција је било пуно, али свака од њих има посебно мјесто у мом срцу. Свака од њих омогућила ми је да научим нешто ново, да спознам колико је важно пружити помоћ, те колику личну сатисфакцију чини гест или осмијех друге особе. Вриједност тих тренутака се не може процијенити. Волонтирање је дјело које се не може описати ријечима, мора се доживјети и осјетити срцем. За седам година мог волонтирања упознала сам доста људи, који су на различите начине повезани са Црвеним крстом и схватила да нас све покреће иста мисао, а то је да помагањем другима – помажемо себи.
Црвени крст ми је помогао у проналаску мог животног позива. Схватила сам да хуманост и помоћ угроженима је оно чиме желим да се бавим и у професионалном смислу. Данас сам студент шесте године Медицинског факултета и представник Општинске организације Црвеног крста Фоча у Kонференцији младих Црвеног крста Републике Српске. У паузама између учења свратим до просторија Црвеног крста гдје ме увијек дочекају добри људи и позитивна атмосфера, а удружени заједно, одвајајући само мали дио нашег времена, воље и љубави чинимо пуно за нашу заједницу.
Пише: Марија Радовић, волонтер ООЦК Фоча (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
