Моја волонтерска прича почела је прије 18 година када ме је наставница биологије, Милосава Даниловић, препознала и једноставно издала наређење: „Данас послије наставе дођи у мој кабинет, крећеш на секцију прве помоћи.“ Ту није било никакве расправе, важила је за строгу наставницу, тако да се подразумијевало да сам од тог момента члан секције. Тада нисам ни била свјесна, колику ми је заправо животну услугу учинила, позвавши ме, јер то је дефинитивно било једно животно раскршће мога живота, а она ме је усмјерила на пут којим треба да идем. Хвала Вам Милосава, што сте ме још тада препознали и показали ми прави пут! Кренули смо са припремама, вјежбама, такмичењима, првим медаљама ни мање ни више него златним, она је баш била поносна на нас, а ја заволих прву помоћ.
Стигао и распуст, сви одоше на одморе, а мене зову на мој први камп Црвеног крста. Хеј, од свих нас они зову МЕНЕ! Опет ме је неко препознао, Михајло – Мићо Арсенић, наш секретар ГОЦК Добој. Од свих нас он зове мене, каже ти ћеш се супер снаћи, хајде. И тако ја прихватим тај позив и одем на свој први камп у животу, на Љетну школу младих Друштва Црвеног крижа Осјечко-Барањске жупаније у Ораховицу, недалеко од Осијека. Довезао мене мој Мићо, испоздрављао се тамо са свим познатима и рече: „То је то, одосмо ми. Научи нешто корисно, па да спроведемо и код нас у организацији. Лијеп провод. Видимо се за 10 дана!“
И стварно оде, махну кроз прозор кола. Остадох ја и још 200 полазника, мени непознатих људи. Тешко ми је пронаћи праве ријечи да опишем своја осјећања у том моменту, преплавио ме је страх, узбуђење, радост што први пута излазим из своје зоне комфора, и мој разум који ме тјера напријед и говори „Можеш ти то“. По први пут у животу ја се налазим негдје гдје никога не познајем. Брзо ме прошао тај „чудни осјећај“ јер брзо наиђох на широке осмијехе, људе жељне упознавања, прихватање мене баш онакве каква сам стигла ту. Овде се родише пријатељства која и данас трају, а родила су се баш ту, на мом првом кампу. И тако, како је вријеме одмицало, а ја одрастала, сазријевала, прошла многе кампове, стекла многобројне пријатеље, могу слободно рећи припала једној великој породици, тако се развијала и расла моја љубав према Црвеном крсту. Једна неописова љубав коју ја ни данас не знам прецизно да дефинишем. Можда сам ја баш у овој Организацији научила начин како да заволим себе и људе око себе, како да се изборим са својим страховима, како да помогнем другима да савладају своје проблеме, научила сам да је радост када некоме нешто пружиш, а не очекујеш ништа за узврат. Јер када нешто од некога узимамо добијамо само пуне руке, а када пружамо пуно нам је срце. У томе је тајна мог Црвеног крста.
Не може свако ни да разумије све ово написано, али знам да постоје људи који хоће, а то су сви они које Црвени крст држи под својим крилима, они који су бар једном осјетили љубав ове Организације и сви они чије вријеме тек дочази и које ће Црвени крст чврсто да загрли, као што је и мене. И за крај, најчешће питање које ми људи постављају је: „Зашто волонтираш, па то се не плаћа?“ Одговор је :“Зато што је Црвени крст моја вјечна љубав и ми просто не можемо једно без другога.“
Пише: Јована Нешковић Божановић, волонтер Градске организације Црвеног крста Добој (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
