Седамдесетчетворогодишња Јела Kнежевић, најпожртвованија волонтерка из Шамца, више од 30 година помаже старим и болесним лицима којима кува, пере, иде им у посјету, а у те сврхе користи искључиво своју пензију.
Јела својим пријатељима иде у посјету на бициклу јер има проблем са кољенима, па не може дуго да пјешачи, али, како каже “има руке које добро кувају и могу да раде”.
Живот ове хуманитарке није био лак, а није ни сада, али она не признаје пораз, болест и немаштину. Јели су умрли муж, кћерка и унук, а сада живи са сином.
Она је одмах замолила да, у њено име, овом тексту буде додата порука: “Волонтери свих земаља уједините се”.
Почетком ратних дејстава деведесетих година прошлог вијека Kнежевићева је избјегла из села Врточе, три километра од Дрвара, у Босански Петровац, затим у сабирни центар у Санском Мосту. Јела је одатле морала да бјежи, па су били смјештени у школи, а онда на Малу Госпојину 1995. године заједно са избјеглицама кренула је за Шамац.
Онда је дошао њен брат из Србије и одвео је код себе. Међутим, кћерка јој је била удата, а муж и син ангажовани у рату. Јела је отишла у Бањалуку, а онда са мужем и сином у Шамац.
Kнежевићева прича да су добили алтернативни смјештај у једној згради из које су се 1996. године иселили и онда ушли у други алтернативни смјештај, у којем се и данас налази.
Јелу је убрзо погодио низ трагедија, изгубила је дванаестогодишњег унука 2004. године, затим мужа 2009. и кћерку 2017. године.
– Иако сам и дан-данас у алтернативном смјештају, што значи у туђем и немам своју непокретну имовину у Шамцу, никада нећу рећи да `нисам никако`. Увијек има људи који су у много горем стању него ја. Треба људима помоћи и ићи даље – истиче Kнежевићева.
У Црвеном крсту у Шамцу наводе да Јела деценијама ради као волонтер, да је добијала признања од Црвеног крста, а од општине Шамац 2018. године примила је Априлску награду за своју хуманост.
Од своје пензије Јела сваки дан кува и одлази код болесних и старих, носи им јело, оде у продавницу, купи лијекове, помогне, те их разведри својом причом и осмијехом.
Један од оних којем Јела свакодневно иде у посјету је Небојша С., који има здравствених проблема и живи сам. Она је обилазила и његову мајку, која је прије пар година преминула.
– Ако не будем могла као до сада бициклом, припремићу све код куће и замолити другарицу да однесе. Сви можемо бар једном седмично обићи неку болесну и стару особу, да јој бар причом смањимо дуге дневне сате – нас то ништа не кошта, а њима много значи – наводи Јела.
На крају репортаже ова хуманитарка сједа на бицикл, као да нема 74 године и као да није из вјечитог алтернативног смјештаја, те пуна живота и оптимизма одлази да помогне или разведри неку болесну или усамљену старију особу.
Извор: СРНА
