Сви стандардни језици свијета имају своје правописе, а ти правописи неријетко почивају на врло различитим принципима, будући да је правопис (ортографија) ствар договора. Тако се у њемачком језику све именице, па, сходно томе, и титуле, пишу великим словом, док, рецимо, у енглеском језику влада правило да се титуле претежно пишу малим словом осим у случајевима кад непосредно претходе имену и презимену њиховог носиоца.
У српском језику, а према српском правопису (Правопис српскога језика, Матица српска, 2010. год. и новија издања), норма је да се титуле, звања, функције etc. пишу малим словом. Код Срба је „договор“ такав, а такве се традиције и манири у Срба његују вијековима, па тај договор није настао тек онако и од ма кога.
Срби се, као што неко рече, и Богу обраћају „на ти“, а не да нечије овоземаљске функције, звања, титуле (читај: понекад и комплексе) пишу великим словом. Чак ни цару, па био он и цар Душан Силни, а ни краљу, макар се радило и о краљу Петру Ослободиоцу. Ни патријарху, таман га поштовали као блаженопочившег патријарха Павла.
Ни једног јединог патријарха, папу, цара, краља, кнеза, академика, професора, предсједника, министра, посланика, директора, одборника – ни живог ни мртвог, писмени Срби неће биљежити великим словом, сем, наравно, његовог властитог имена и презимена. Био нам мио или не, али је предсједник Каран – по правопису, важећем. Такође, ту је премијер Минић, па редом наниже. Исто је са титулама у Цркви – патријарх Порфирије, епископ/владика тај и тај, итд. Ако хоћемо да покажемо етикецију, служимо се хонорифицима (ријечима из поштовања) – „посјетиће нас Његова светост патријарх Порфирије“.
Великим словом „Његова“, а титула и даље остаје писана малим словом – патријарх. Дакако, у црквеним круговима обично не поштују овакав начин писања, већ много чешће посежу за великим словом, и код писања титула, а и код писања назива организација и установа (нпр., Српска Православна Црква, иако је по правопису Српска православна црква итд.). Но да у Цркву не дирамо – она се користи својим интерним правописним нормама, за своје – сакралне потребе.
Нас интересује свјетовна, односно профана комуникација. У њој су све видљивија огрешења о речено начело, па све чешће виђамо да се појединачне титуле, функције, звања („разни мр, др, фр“) пишу великим словом, а не би тако, према српској ортографској норми, требало. Да ли је ту очевидан утицај енглеског и њемачког правописа – сигурно је да донекле јесте. Да ли има мало и полтронства – има, богме, понекад и тога.
Душан Пејић, мср српског језика и књижевности
Текст је објављен у 137. броју листа „Хуманост“
