У времену када се често говори о брзини живота и удаљавању људи једних од других, прича Жарка Суботића, волонтера Градска организација Црвеног крста Прњавор, враћа вјеру у истинске вриједности солидарности и човјечности.
Рођен 1953. године, Жарко је свој волонтерски пут започео још давне 1970. године, када је постао активан члан Црвеног крста. Од тада па до данас, његов ангажман није јењавао – напротив, временом је постајао све снажнији и значајнији за заједницу у којој дјелује. Заједно са другим волонтерима и уз подршку ГОЦК Прњавор, помогао је у формирању пет група активног здравог старења у оквиру пројекта “Старење и здравље”. Ове групе данас представљају важан ослонац за старије грађане Прњавора, те окупљају значајан број чланова старије животне популације.
Управо кроз овај програм створени су услови за квалитетнији и активнији живот старијих особа, али и простор за њихово дружење, подршку и међусобно повезивање.
“Опремили смо и реновирали просторије мјесне заједнице Доњи Вијачани, које су нам дате на кориштење за потребе овог пројекта. Захваљујући подршци Швајцарског Црвеног крст, те просторије су реновиране и опремљене, чиме су створени квалитетни услови за рад и окупљање чланова Активног здравог старења”, истиче Суботић у разговору за лист “Хуманост”.
Управо ту се данас одвијају бројне активности – од дружења, друштвених игара, до заједничких оброка, који за многе значе много више од обичног окупљања.
Ипак, највећа вриједност Жарковог волонтерског рада није у организацији активности, већ у непосредном контакту са људима.
“Редовно обилазим старе, немоћне и усамљене, носимо им помоћ, али и оно што је често најпотребније – ријеч подршке. У тим посјетама понекад је довољно само доћи, јавити се и показати да неко мисли на њих”, истиче Жарко.
Посебно га је обиљежило искуство са једним слијепим човјеком којег редовно обилази. Данас је довољно да му се јави, а он га одмах препозна по гласу. За тог човјека, каже Жарко, највећа утјеха није материјална помоћ, већ сама чињеница да неко долази, да он није заборављен.
“Управо у таквим тренуцима, Црвени крст добија своје право значење – као организација која доноси наду тамо гдје је она најпотребнија”, додаје Жарко.
Активи здравог старења, у којима Жарко активно учествује, данас окупљају велики број пензионера. Организују се дружења, сусрети и заједничке активности, а посебну тежину има чињеница да и људи у позним годинама, па чак и са 85 година, долазе да буду дио те заједнице. За њих је то прилика да се осјете прихваћено, да нису сами и да неко брине о њима.
“Волонтерски рад ми доноси личну срећу и испуњење. Помоћ другима за мене није обавеза, већ потреба и утјеха. Док год могу да се крећем, остаћу дио ове, за мене посебне организације. Црвени крст има огроман значај у друштву, посебно за оне који живе у тешким условима и којима је свака подршка драгоцјена”, каже Суботић.
Захвалност не крије ни према партнерима који су помогли рад на терену, посебно у области његе и помоћи најугроженијима, гдје је подршка била од пресудног значаја за квалитет услуга које волонтери пружају.
На крају, његова порука младима је једноставна, али снажна – волонтеризам је пут који обогаћује: не губи се ништа, а добија много.
“Што више помажемо другима то ће и нама једног дана бити враћено. Зато младе често укључујемо у теренске посјете, желећи да им покажемо да је суштина волонтирања у човјеку и у односу који градимо једни према другима”, истиче Жарко.
Жарко Суботић није човјек великих ријечи, али је човјек великих дјела. Његова прича је подсјетник да хуманост није идеја – већ свакодневна пракса.
Текст је објављен у 137. броју листа „Хуманост“
