Славица Рајић је секретар Општинске организације Црвеног крста Осмаци већ више од три деценије. Њен рад обухвата период рата, послијератне активности на санирању посљедица изазваних ратним дејствима и данашњи период активности у овој малој локалној заједници на регији Бирач. У сваком тренутку, како каже, њеног рада у Црвеном крсту фокус је био – хуманост и помоћ људима који највише требају подршку.
Славица се присјећа почетака и свог доласка у организацију Црвеног крста, тада у Калесији, гдје је радни однос засновала у јануару 1993. године.
“Тада ме позвао предсједник општине Српска Калесија (данашња општина Осмаци) и рекао да им је потребан радник у магацину Црвеног крста. Након тог разговора, одмах сам почела да радим. Рад у пограничној општини, свакодневно изложеној ратним дејствима, био је изузетно тежак”, присјећа се Славица у разговору за лист “Хуманост”.
Током рата, велика фреквенција избјеглих и расељених породица стизала је на територију општине, углавном са подручја данашњег Тузланског кантона у ФБиХ, али и цијеле БиХ.
„Свакодневно смо прихватали породице, смјештали их у доступне стамбене објекте, обезбијеђивали кревете, ћебад, одјећу, храну, средства за хигијену и све оно што је у том тренутку било могуће. Најтеже је било слушати њихове тужне приче и настојати како пружити ријеч утјехе, улити сигурност да могу да се ослоне на нас, на Црвени крст и локалну заједницу“, наводи Славица.
Како каже, “радно вријеме није постојало”. Понекад је било потребно радити и ноћу, те додаје:
“Дешавало се да долазимо у Црвени крст и у три ујутро, да прихватимо и нахранимо новопристигле избјеглице и расељена лица. Велике количине хуманитарне помоћи стизале су у четири велика магацина, а наш задатак је био да све то запримимо и свакодневно дијелимо угроженом становништву“.
Почетком 1994. године Славица Рајић је именована за секретара организације Црвеног крста, а технички задатак је подразумијевао организовање пријема и дистрибуције робе уз тимски рад.
“Током ратног периода, успјели смо да пошаљу већу групу дјеце у Грчку на вишедневни боравак у другим породицама. То је био велики изазов, али и радост јер су та дјеца бар на кратко добила могућност да играју и живе у миру“, истиче Славица.
По завршетку ратних дејстава, донатори су се постепено повлачили, а проблеми у малој општини какви су Осмаци су засигурно остали.
“Морали смо да тражимо нове начине како да обезбиједимо помоћ за најугроженије. Захваљујући Црвеном крсту Републике Српске и сарадњи са разним удружењима и донаторима, успијевали смо да реализујемо боравке дјеце у Холандији, Хрватској, бесплатне школе у Котору, обуке за фризере и набавку опреме за салоне“, наводи Славица.
Према њеним ријечима, Црвени крст у Осмацима реализовао је бројне пројекте у сарадњи са Министарством здравља и социјалне заштите Републике Српске, Италијанским Црвеним крстом и Швајцарским Црвеним крстом.
“Ти пројекти су обухватали опремање стамбених простора, купатила, набавку намјештаја, те новчану и кућну помоћ. Данас је рад лакши јер све може да се планира, али тај ратни период остаје дубоко у мени – учио ме хуманости, стрпљењу и жељи да помогнем другима“, истиче Славица.
Тренутно у Осмацима има око 30 породица у стању социјалне потребе и око 50 које повремено требају помоћ Црвеног крста.
“Рад у малој средини има предности – сви се познајемо и знамо потребе једни других, али и мане – нема развијене привреде и великих тржних центара. Сарадња са општином и локалним структурама је добра, а на волонтере можемо увијек рачунати“, каже Славица и младима поручује за крај:
„Прије свега будите добри људи. Кроз доброту долази и хуманост, емпатија и спремност да одговорите на све изазове ових бурних времена.“
Текст је објављен у 137. броју листа „Хуманост“
