Пише: Сања Јанковић, студент новинарства на Филозофском факултету Пале и волонтер ООЦК Братунац
Све почне једном вијешћу на порталу или апелом на радију или телевизији: „Породици у планинском селу потребан је огријев за зиму“. У том тренутку, медији престају бити само извор информација. Постају најмоћније оружје људскости. Гледајући волонтере Црвеног крста како на леђима носе пакете хране кроз снијег и неповољне услове, у нама се буди она исконска емпатија. Тај медијски импулс нас покреће да подигнемо слушалицу, уплатимо прилог или и сами постанемо дио ланца солидарности.
У дјетињству смо учили да се добро добрим враћа и да „не сазна љевица шта чини десница“. Времена су се, ипак, прилично промијенила. Хуманитарне акције су постале јавне, што је често и добро, јер подстичу нове генерације да не остану слијепе на туђе невоље. Ипак, тај јавни простор често крије и замку. У дигиталном добу, хуманост се често мјери бројем лајкова. И сама, пратећи разне фондације, примијетим да подијељени садржај понекад само умири моју савјест, надајући се да сам помогла. Али, јесам ли заиста?
Ту се крије разлика између хуманости као спектакла и хуманости као мисије. Док неки медији у трци за сензацијом преносе непровјерене информације, нарочито током великих криза и катастрофа, организације попут Црвеног крста користе медије као алат за ширење истине. Њима медијски простор није средство за самопромоцију, већ мост који спаја провјерену потребу са онима који могу да помогну. У тој трци за брзином, лако се заборави да нетачна информација у кризним ситуацијама може нанијети више штете него што иједан лајк може донијети користи.
Ријетко се запитамо: имају ли ти људи, а нарочито дјеца у осјетљивом узрасту, право на достојанство и понос док их сажаљевамо пред камерама? Права хуманост не мора бити тајна, али би требала бити дискретна. Она не смије да оставља ожиљак на поносу онога ко прима помоћ.
Зато, нека нам медији не служе као средство за потврду сопствене племенитости, већ као пут до оних којима су подршка и љубав најпотребнији. Хуманост се не мјери дигиталним трагом који брзо изблиједи у мору нових објава, већ миром и емпатијом који пружимо нечијем срцу. На крају дана, остаје само питање: помажемо ли да бисмо ми изгледали боље, или да би другима било лакше?
Колумна је објављена у 137. броју листа „Хуманост“
