Први пут сам се упознала са Црвеним крстом у другом разреду средње школе када сам постала члан секције прве помоћи. То се десило сасвим непланирано. Чула сам од пријатеља да се формира нова екипа прве помоћи наше школе, која ће се спремати за такмичења и одлучила сам да се опробам у нечему новом.
Одувијек сам вољела помагати другима, што ме је највише и подстакло да будем дио те приче и да научим како да поступам у несрећним ситуацијама, ако до њих дође. Као члан прве помоћи, почела сам и да волонтирам у Црвеном крсту нашег града.
Неке од мојих првих активности су биле прикупљање прехрамбено-хигијенских средстава, слаткиша за дјецу, учествовање у многим предавањима итд. Иако сам члан ове организације непуне двије године, за ово кратко вријеме сам упознала многе људе и волонтере који заједно са мном дијеле чари овог активизма.
Највише ме радује и испуњава чињеница да својим волонтирањем и ангажманом могу помоћи особама којима је та помоћ неопходна и на тај начин показати да заједничким трудом и радом, као орга низација, можемо допринијети нашој заједници. Као волонтер, имам могућност да упознам различите људе, њихове животне приче, али и малу дјецу која треба да буду свјесна важности помагања и размишљања о другима.
Када сам окружена особама са којима дијелим исту страст и љубав према овој племенитој дјелатности, сигурна сам да ће нам свака активност бити успјешно реализована. Посебно ми је драго када дођем у Црвени крст и видим старије волонтере који су ту годинама, деценијама, и који су увијек позитивни, спремни да подијеле своја искуства, да нам помогну и пруже сваки вид подршке за даљим волонтирањем.
И сама бих вољела да једног дана и ја будем та која ће будуће, младе волонтере подстаћи да волонтирају и која ће им указати на праве вриједности ове хуманитарне организације.
Кроз волонтирање ми помажемо другима, али исто тако градимо себе као личност, спознавајући да требамо бити ху мани, солидарни и племенити. За мене, врхунац овог ангажмана је сваки искрени осмијех оних којима та наша помоћ и подршка много значе.
Пише: Јована Марић, волонтер ГОЦК Прњавор (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
