Волонтер сам Црвеног крста од јула 2021. године, када сам и добила позив да одем на камп подмлатка Црвеног крста Републике Српске. До тада мислила сам да је Црвени крст само прва помоћ, а онда сам схватила да је то ипак много више.
Почела сам да уче ствујем на такмичењима, а моје прво такмичење је било из познавања Покрета Црвеног крста и Регионално такмичење из пружања прве помоћи. Затим смо прошли и на Републичко такмичење из прве помоћи гдје смо били четврти. До тада имала сам велики страх од такмичења, али ова два такмичења, па онда и сва остала, помогла су ми да се ослободим тог страха.
На Републичком такмичењу из пружања прве помоћи сам добила велики под стицај од једног судије који ми је рекао да сам најмлађи и најбољи капитен. То су мале ријечи које су мени много значиле и биле су ми важније од побједе. Тих ријечи се он врло вјероватно и не сјећа, али ја ћу их заувијек памтити. Од тада редовно сам учествовала на такмичењима из пружања прве помоћи и у свим акцијама у мојој општини.
Чак сам имала прилику и да волонтирам на полумаратону „SunRun“ у Требињу. Тркаче сам бодрила, усмје равала и била сам ту да могу да им пружим прву помоћ уколико то буде потребно. Доста пута чујем предрасуде о волонтирању, како превише радим, а нисам плаћена за то, али људи не знају шта значи волонтирати и да је то добровољан рад, рад који није напоран, који и мени и другим људима којим помогнем измами осмјех на лице и највећи поклон ми и јесу та срећна и задовољна лица, јер тада знам да мој труд има смисла.
Волонтирање је за мене много више од обавезе, то је прилка да учиним нешто добро, да научим да се боље повежем са људима. Волим на било који начин да помогнем некоме, било да је у питању осмијех, разговор или конкретна помоћ. Црвени крст ми је доста помогао и у комуникацији, учинио ме бољом особом и помогао ми да схватим да моје мало неком значи много.
Волонтирање ме је научило хуманости, пожртвованости, ва жности заједништва – а то су вриједности које носим са собом гдје год да кренем. Свака активност у Црвеном крсту са собом носи за мене велике успомене, од кампова, разних акција, прилика гдје сам држала предавања о Црвеном крсту, такмичења, па чак и ситуације гдје сам пружила прву помоћ јер су се на крају добро завршиле.
Волонтирање ме усрећује и поносим се што сам дио заједнице Црвеног крста. Црвени крст је моја друга породица!
Пише: Елена Нинковић, волонтер ООЦК Гацко (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
