Моја волонтерска прича почела је прије седам година – сасвим случајно. Тада сам видјела да постоји такмичење из познавања покрета Црвеног крста и одлучила да се пријавим. Када сам почела да учим и истражујем шта је то заправо Црвени крст осјетила сам узбуђење и дивљење према тој великој хуманитарној организацији.
Сама чињеница да могу помоћи људима била ми је фасцинантна. Убрзо након тога, постала сам члан секције прве помоћи, која ми је и дан данас најзанимљивији дио рада у Црвеном крсту. Кроз ту секцију научила сам важне вјештине које могу спасити живот и стекла много драгоцјених искустава.
Почела сам да учествујем на бројним камповима, гдје сам упознала дивне људе и додатно развила своју љубав према волонтирању. Прије три године направила сам корак даље и почела да предајем основним и средњим школама прву помоћ. Тај осјећај, када преносиш своје знање и подстичеш друге да помажу, непроцјењив је.
Прошле године имала сам прилику да будем и инструктор на кампу Црвеног крста Републике Српске у Ријечанима. То је било једно од најљепших искустава мог волонтерског пута, јер сам могла да дијелим знање и инспиришем друге младе волонтере. Током свих ових година, хуманитарне акције су обиљежиле мој рад у Црвеном крсту.
Свака је носила своју причу, изазове и радост помагања онима којима је најпотребније. Надам се да је ово само почетак мог хуманитарног пута, јер волонтирање у Црвеном крсту није само дио мог живота, већ и дио мене.
Пише: Милица Зимоњић, волонтер Општинске организације Црвеног крста Рогатица (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
