Ја сам Карла Крањец и волонтер сам Црвеног крста Бања Лука још од осмог разреда основне школе. Почела сам случајно, а остала сам, ево већ десету годину, са намјером. Кроз све ове године, било је ту различитих периода: од оних безбрижних кроз дружења и рад, до оних стресних због обука и такмичења и рада у ванредним околностима. Било је упознавања првих симпатија и пријатеља за цијели живот, разочарења, смијеха, суза. Онда су дошли и периоди који су ме освијестили због чега су од нас у организацији захтијевали знање, ред, рад и дисциплину.
Било је одрастања и сазријевања, одлазака на прве свадбе нашим другарима из омладинског клуба, те прве „бабине“. Некада сам се знала и питати „Да ли је вријеме да пронађем нови хоби?“ Онда дође онај период у години када пристигну нове генерације које почнем обучавати и схватим да мени волонтирање у Црвеном крсту Бања Лука није само хоби. То је начин живота који водим и позив који ме највише радује, мотивише и извлачи све позитивне особине, откривам нове способности са којима се играђујем у комплетну личност.
Сада је период када сам свјесна да волонтирање није само долазак на састанак, обуку, одрађену активност, слика у униформи за неку мрежу… све ово је стварање бољег сутра за нове клинце, пружање наде мојој и твојој баки да на младима свијет, ипак, остаје. И то у добрим рукама. Мојим, а надам се и твојим.
Ја другачије нисам знала да испричам своју причу, а за тебе што читаш моје ријечи, надам се да ћеш доћи и пронаћи своје људе са којима ћеш створити нове, боље и забавније приче које ће бити испричане за неколико година са истим жаром у очима.
Пише: Карла Крањец, волонтер Градске организације Црвеног крста Бања Лука (Објављено у 133. броју листа „Хуманост“)
