Ознака за волонтера у знаковном језику је срце. То сам на учила посмaтрајући кратки курс помоћи слијепим и слабовидим лицима, као волонтер задужен за оперативну подршку на такмичењу из прве помоћи ДЦК БиХ. Знаковни језици се обично сматрају мање прецизнима у односу на говорне, међутим рекла бих да не постоји језички израз који може јасније објаснити и у себе сажети основни смисао волонтерског рада, од овог, једног јединог знака.
Активно учествујући у различтим ситуацијама на терену, и данас могу само да посвједочим томе – да све што радимо, радимо од срца (и ка срцу)! Једна од акција које се у нашој општинској организацији Црвеног крста редовно спроводе пред почетак школске године је прикупљање прибора и наставних помагала за основце слабијег материјалног стања. Десетине волонтера тада одвајају посљедње дане љетног распуста, како би, распоређени на различитим локацијама, што већи број суграђана упознали са акцијом и представили идеју тако да сама мотивише на учешће.
Сваки дан, по неколико сати дневно. Није увијек једноставно прићи сваком човјеку који наиђе, са једнаким ентузијазмом, кад знате да вас већина неће ни саслушати до краја, ријетки ће вас уопште пустити да се представите, а на ваше „добар дан“ бројни ће само отпухнути и окренути главу. Међутим, понекад се иза оне примарне, главне и видљиве активности, скрајнута у залеђе, крије још дубља, можда и племенитија порука. Сваког дана, стојећи на улазу једног маркета у свом граду, обраћање пролазницима у сврху промоције акције коју спроводимо, започела бих једно ставним добар дан.
Поред свих горе набројаних реакција људи, почела сам да код неких примјећујем још једну – необичнију. Уочила сам да неки старији људи, углавном пензионери, које сам виђала и раније, увијек по правилу саме, рамена погнутих и погледа упртог у земљу, на то наше добар дан најприје застану, несигурни да ли је уопште њима било упућено, навикли да им се нико не обрати, да их данима нико не ослови, да их чак и не примијети. Они су средство за успорав ање саобраћаја, разлог гужви на подјелама брашна и намирница, вишак на платним листама пензионог фонда.
Претпостављам да тако размишљају, журећи да се, колико им то остарјеле кости дозвољавају, што прије уклоне с пута, одлазећи оданде гдје су били само јер су ту морали бити. Међутим, кад би се увјерили да је глас који очито припада тој дјеци у црвеним мајицама, намијењен заиста њима, окренули би се, дуго и значајно нас погледали, као да тим погледом саопштавају – Хвала вам – и тихо, скоро стидљиво се осмијехнули. Предосјећала сам да тај смијешак на њиховим смежураним скоро плавкастим уснама траје још дуго након што оду од нас, глуви и за нашу акцију, и за сав остали свијет, препуштени само мисли о томе да их је неко тог дана ипак препознао као живе људе.
Сваке године прикупи се огромна количина прибора, обрадује се велики број дјеце, љето се заврши радно, са осјећајем задовољства због учињеног дјела. Али, тих неколико осмијеха, настављају да круже по граду и даље, и с јесени, и зими, бауљајући споро у ритму хода њихових носилаца. Некако нас препознају, због нечега подигну вјечито погнуту главу баш кад пролазе поред нас, волонтера, и ко зна зашто увијек вријеме стане баш тад, да ослободи пут од срца ка срцу, од безрјечног нисте сами до бешумног јер смо породица. Породица хуманости!
Једног од таквих дана, колега и ја смо, послије завршене четворочасовне смјене, након што смо одложили прикупљени материјал у канцеларију Црвеног крста, стали опет на исто мјесто, у истим црвеним мајицама и наредних четири сата, као што се дјеци на улици дијеле балони, а одраслима хемијске, почели да дијелимо осмијехе и, просто, али из срца дозвано добар дан. Ко зна колико је међу тим пролазницима оних који су имали лош дан, који су уморни, ожалошћени, усамљени…
Колико оних који осмијех нису видјели дуго… колико оних којима, заиста, из дубине душе треба. То је била наша акција – мала, проста али нама и њима – важна. Јер важно је да знамо да су волон тери увијек ту, да су присутни, да раде не само оно што је званична активност Црвеног крста, већ и оно што је најједноставнија дужност човјека, дијела заједнице, члана породице. Ријеч срећа етимолошки потиче од глагола сретати се. Човјек са човјеком, осмијех са осмијехом.
P. S. Сутрадан је у маркету уплаћен већи износ новца за школски прибор, са поруком – Добар дан и вама. И срце. У знаковном језику, ознака за волонтера је….
И тако све има смисла.
Пише: Милица Боровчанин, волонтер општинске организације Црвеног крста у Сокоцу (Објављено у 132. броју листа „Хуманост“)
