Пише: мр Мирослав Јокић, члан редакције листа „Хуманост“
Викенд издање најутицајнијег (не најтиражнијег и најчитанијег) листа на свијету ,,Њујорк тајмса“ (тешко три килограма, са бројним додацима) садржи више информација, него што их је образован човјек у средњем вијеку примао за живота. Експлозија броја информација и имплозија времена за њихов пренос настављении су до данас, а свако ново техничко средство и свака нова технологија у области комуницирања увећавала је број информација и скраћивала вријеме потребно за њихов пренос.
Описмењавање људи до почетка 20. вијека резултовало је стварњем публике за до тада једине медиије – штампане. Највећи тираж свих листова на глобалном нивоу забиљежен је крајем 19. и почетком 20. вијека. Касније су радио и телевизија, као публици атрактивнији медији, преузели примат штампи у бројности публике.
Динамика развоја интернета у посљедње три деценије (у историји човјечанства ништа се није брже развијало) промијенила је не само начин комуникације међу људима, него и начин живљења. И док је за развој штампаних медија услов и потреба било описмењавање становништва, за живот у дигитализованом свијету информатичко описмењавање није постављено као услов, него као морање. У супротном, ако се не прилагодимо, осуђујемо себе на живот у сајбер пећини (овај термин први је, још као студент, употријебио сада професор Филозофског факултета на Палама Вук Вучетић).
То је алузија на Платонову пећину када су заробљеници, затворени у пећину, били принуђени да гледају у зид и нису смјели да погледају вани. Све што су видјели, биле су сјенке стражара. Кад су им, послије дуго времена, дозволили да погледају вани, видјели су реалан свијет, људе у три димензије, уплашили се и сами се опет окренули према зиду, осудивши сами себе да живе међу сјенкама.
Медијска писменост подразумијева оспособљеност коришћења медија и препознавање њихових позитивних могућности, али једнако и препознавање опасности, које собом носе, посебно нови медији, настали на интернету, као технолошкој основи. И премда друштвеним мрежама не признајем статус медија масовног комуницирања (из комуниколошких и новинарских разлога) ово се односи и на друштвене мреже, или чак највише на њих. Свакако више него на традиционалне медије (штампу, радио, телевизију).
Опасности од друштвених мрежа проистичу из чињенице да ни до данас њихов рад није законски регулисан и нема назнака да ће бити у скорије вриијеме, бар не у дијелу њихове одговорности за тачност и друштвену бенигност садржаја. Бројни су примјери негативних, чак трагичних посљедица коришћења друштвених мрежа од људи неприпремљених за тај начин комуникације.
И сад долазим у ситуацију да као, због горе написаног, велики противник друштвених мрежа, морам да их промовишем у једном аспекту – пословном комуницирању. Оне представљају велики потенцијал у сфери пословања, због могућности брзог обраћања великом броју људи. Примјером свјетски познатог, можда и најпознатијег, бренда Кока коле, илустроваћемо какав је потенцијал друштвених мрежа у пословном комуницирању. Ова компанија је, још мало па давне, 2011. године у Аустралији преко Фејсбука водила добро осмишљену кампању. Резултат је био продаја 250 милиона боца напитка Кока коле више те године, у односу на претходну. Ово је примјер пословног комуницирања преко друштвених мрежа комерцијалног типа. И некомерцијалне кампање могу да искористе овај потенцијал. И у једном и у другом случају, мање или више, осим информативног, све промотивне кампање имају и дозу персуазивног (убјеђујућег).
Сви имамо могућност избора да будемо присталице, или противници друштвених мрежа. Али, ако поставимо питање да ли желимо да их користимо у пословном комуницирању, одговор није ни да, ни не. Одговор је морамо. Или би бар требало да их користимо. У противном, осудићемо себе на живот са сјенкама, занемарујући реалност нашег доба. Све више оног, што још увијек зовемо виртуелним, прелази у сферу реалног.
